Gledajući Džejeve dogodovštine u filmu Nedelja kao da gledam kolaž slika nekih svojih šetnji kaldrmom i asfaltom, Dorćolom, blokovima, uličicama, bulevarima, noćnog piva sa društvom pred dragstorom – dok svanjava iznad crkve Svetog Marka – i đuskanja u beogradskom podzemlju.
Činjenica da je Ramadanovski romskog porekla postavljena je u osnovu filma na način da povezuje njegove životne korake kroz grad, ispričane jezicima kamere, montaže (primetno je da je reditelj u suštini montažer), glume, muzike i dramaturgije (koja odražava književnički duh scenariste). Narativ je relativizovan, ističu se njegovi birani segmenti, po čemu je srpski film inače prepoznatljiv.
Sekvence i prelomne situacije podstiču izvesne uvide i poistovećivanje gledaoca sa događanjem na platnu, ali i iza njega, negde dalje, jer se u ovom slučaju susrećemo sa emocionalnim odrazom jednog deteta koje odrasta u muzičku zvezdu, a sve vreme imamo pred očima takozvano crno dete, dete-čoveka, onog primetnog među belima, civilima.
Naša identifikacija je dvostruka. Razumevajući i doživljavajući dečakove sreće i tuge istovremeno možemo osetiti šta zapravo znači biti ganci u zemlji Srbiji – biti negde između uobičajene marginalizacije i uobičajenog prihvaćanja tog naroda koji ne priznaje granice, i biti svestan obožavanosti romskih trubačkih orkestara, violinista i pevača.
Iako ulica kao takva nije preovlađujuće prisutna u filmu, sve vreme se oseća njen ritam. Objašnjeno je šta znači odrasti na ulici, jasno je da to često podrazumeva živeti od malih nogu s pokidanim porodičnim odnosima. Umesto njih ulični čovek gradi neke nove veze i saveze, prijateljstva koja su posebna i neobjašnjiva logikom rodbinske povezanosti. Fenomen ulice je ustvari obuhvaćen kroz prikaz takvih prijateljstava i druženja koja se protežu u bezvremenost (ne)predvidljivog mesta susreta ni na istoku ni na zapadu ni na severu ni na jugu. Usput je, skladno s Džejevim muzičkim poslanstvom, ukazano na besmislenost deljenja kulture na visoku i nisku, odnosno otvoren jedan pogled na estradu – to jest pop – kao na pojavu koja ne može biti predmet prezira onih koji znaju šta znači biti najgori od sve dece. Ako si tu, verovatno si drug, kao što rekoše Bombe devedesetih.
Poslati dorćolske slike, situacije i pesmu u Ljubljanu, Beč i šire znači raširiti pomenuto mesto susreta i taj Beograd u beskonačnost, gde mu je mesto. To dostignuće Nedelje je na tragu fiktivne i baš zbog toga moćne pevačeve životne poruke povezane sa, rečima neopisivim, našim zajedništvom koje i generacija Z itekako razume.
Dragoceno je što je glumačka podela tako organska. Husein Alijević je jednostavno taj Džej, a još bolje je što znamo da gledamo densera Husu iz Beat Streeta jer upravo ta dvojnost podstiče otvaranje asocijativnog polja mitova/motiva Beograda pred ulaskom u devedesete i kasnije – šibicarenje, važni kafići, zatim klubovi i splavovi, veliki koncerti, malo drugačiji klubovi u dvehiljaditim. Industrija nastupanja muzičkih izvođača za dijasporu, iluzija zvana vladavina prava i tiktokerska deca dece devedestih su samo nastavak nemirne tradicije. Kroz ulogu mladog Džeja nas u isto polje uvodi i Alen Selimi, čijih nekoliko obojenih fotogeničnih osmeha, gesti, zaslugom osećajne montaže i obrade fotografije, preskače svaki generacijski i socijalni jaz.
Film je obuhvatio i grubo i nežno jedne sudbine, koja jeste postala naše zajedničko mesto i omiljena poezija onih skrajnutih. Podsetio nas je, zapravo, na plitkost egzistencije civila i veličanstvenost lepote neprilagođenih. I naravno na fenomen jedinstvene muzičke emocije, uobličene prstima Marine i Fute, koja je stigla sa južnim vetrom, pomešala se sa košavom, malo isprovocirala pank i prešla, zna se, u večnu žurku, na pijaci i ulici, jer tako mora.
…………………
Nedelja. Režija: Nemanja Ćeranić, Miloš Radunović. Scenario: Stefan Bošković. Ljubljana, Cineplexx, 1. feb. 2024.
Ukoliko želite podržati Performans donacijom, upotrebite donje linkove.