Nema izlaza, ali je prelom uvek moguć. /
Akcija Aleksandra Brenera i Barbare Schurz na bienalu (savremene umrtvljene umetnosti) Manifesta 3 u Ljubljani 2000-te (primer iz knjige Performans-kritika, str. 257) /
Brener istrčava na pozornicu Cankarjevog doma i ispisuje sprejom preko projekcionog platna: Demolish neoliberalist multiculturalis art-sistem now! Platno se nalazi iza leđa nekih govornika koji, podsećajući na porotu, sede jedan pored drugog na pozornici. Brener (ili Barbara?) dodaje grafit Fotrtress Europe negde ispred ove porote, utom ga iz dvorane iznose za to pozvani junaci (dvorana u tom trenutku podseća na sudnicu ili preki sud), oni govornici (koji takoreći ćute) sede kao da se ništa ne dešava, ja fotografišem (dve fotografije su objavljene na početku i na kraju knjige). A neutralnost zvaničnih nezvaničnika je prividna jer upravo oni su upotrebili represivnu metodu izbacivanja nepoželjnog tela iz prostora – ne prljajući pri tom sopstvene ruke (asocijacija na ratovanje koje EU-NAT0 (spro)vodi u Ukrajini, a bogami i na svakojaka bombardovanja koja Imperija voli da kombinuje sa ekonomskim sankcijama). /
U Ljubljanu sam se preselio 1999. tražeći izlaz iz „strašnog Beograda“, kako ga je zvala Margita Stefanović. Prostor bivše Jugoslavije je sada skoro potpuno kolonizovan. Kolonizovana je sve više i emocionalna dimenzija naših bića (ovo uopštavanje podrazumeva da se ne radi o svim bićima, ali su sva svakako pod izvesnim uticajem raznolikih kolonizatorskih metoda, od kokakolizacije do kvazivakcinacije). /
Gde je izlaz iz danas? Šta ako se umesto bavljenja pitanjem izlaska držimo odluke da na izvesna mesta i u izvesne situacije ne ulazimo, da ne podržavamo ni određene nekro-komercijalne tokove niti prividno javne instance? /
Cankarjev dom ubrzo ulaže tužbu protiv Brenera (šta li bi na to rekao Ivan Cankar?), dok vrhovni herr komandant Manifeste (obično zvani kustos da ne kažem kurator) priča priču o nanetoj visokoj materijalnoj šteti, naravno nepogrešivo je izračunavajući (kako drugačije nego u nemačkim markama). Znači umetnost pod krinkom radikalnosti može – reč „manifest“ u nazivu izložbe želi da podvuče navodno razumevanje bojevitosti umetničkog izraza (a izložba zapravo izvrće smisao manifesta kao hrabrog javnog izraza neke poetike) –, dok živi i radikalni umetnik mora da leti iz prividno svetog (i jako kulturnog/ekskluzivističkog) kvazijavnog prostora. /
Vidnost je obezbeđena (ali ne i zagarantovana) onim (sa)učesnicima koji doprinose umrtvljenoj agendi (onim koji „ne talasaju“, kako vole da kažu njeni najčešće fizički ružni i nikada ni po čemu autentični nosioci). /
Činjenica da su Brenera kriminalizovali i kaznili je pokazatelj da je dominantni sistem produkcije onog što nazivaju kulturom samo deo šire korporativne hijerarhije, a ne navodno autonoman prostor slobodnog izražavanja. Naivnost verovanja u obezbeđenu autonomnost stvaralaštva u okviru mainstreama (kojeg establišment često „obogaćuje“ šarenim prostorima prividno autonomnih kulturnih centara i sistematskim preobraćanjem skvotova u „investicije“) – koju neke dosadne bot-intelektualne eminencije (iako sasvim konkretne one suštinski neprimetno plivaju u žabokrečini akademskih/nevladinih/medijskih pozicija) predstavljaju kao zapadnjačko dostignuće – stalno dolazi do izražaja u ključnim kolonizovanim prostorima: javnim institucijama. Tamo je autonomija sasečena u korenu, stoga ih i zovemo kvazijavnim. /
(Performans-kritika, poglavlje Prelomiti pravilo)
Poštovati pravilo znači pristati na golu rutinu i perpetuirati je, širiti dakle ono što je uobičajeno i ponavljati isto iliti već viđeno (duhovno umreti), zato kreativni čin u sebi uvek ima dimenziju nepoštovanja pravila. /
Prelomiti pravilo tokom stvaralačkog procesa znači eksperiment koji omogućuje otpor kroz umetnost i obrnuto, ali znači i rizik jer je, kako kaže Z. Bauman (Fluidna moderna), otpornički stav ujedno i odlučnost da ostanemo nesocijalizovani (neintegrisani) i da istrajemo u ambivalentnosti. U tom smislu je izbeglištvo egzistencijalno stanje čoveka-kao-protagonista koji se usuđuje da bira/stvara ono što zaista želi; čoveka koji deluje na granici, koji je deo igre na granici i koji se granicama igra; nekoga ko oličava umetnost koja ukida samu sebe da bi postala/bila življenje-poezija-ekstaza. /
Izbeglištvo, kada je osvešćeno u smislu fenomena sveta zasnovanog na radikalnoj kolonizaciji, ne prihvata deljenje na umetnost i neumetnost, na visoku i nisku umetnost, čak ni na umetničko delo i robu. Sve te podele se razumeju kao granični prelazi (dakle kao apsurd), a izbegli je uvek onaj koji deluje u „graničnom“ stanju, koje podrazumeva kapacitet za prelaženje, prevazilaženje ali i stvaranje određenih linija sile (ličnog integriteta) i s tim prevazilaženje terora klasifikacije (iz kojeg izlazi teror tzv. vladavine prava). Odbijanjem ukazanih klasifikacija (tj. legalizama i s njima povezanih zabrana) počinje proces emancipacije (stalnog oslobađanja) koji je imanentan situaciji performansa-kritike. /
(Performans-kritika, poglavlje Ukidanje umetnosti i militantno estetsko)
Pojam situacija ovde podrazumeva sledeće: protagonisti publici ne prenose neko svoje ubeđenje u mimetičkom smislu niti joj ga objašnjavaju, već omogućuju i kokreiraju situaciju suočavanja svih u njoj prisutnih inteligencija, kako umnih tako emocionalnih (što ujedno znači radikalnu relativizaciju pojmovanja publike – Publika ne postoji). Takva situacija ima uvek dimenziju dezidentifikacije tj. prekida identitetne svrstanosti uz istovremeno osvešćivanje vlastitog identiteta (stalnog u svojoj promenljivosti). Ključni kvalitet ovako omogućenih interakcija je neizvesnost-slučajnost. Između svih prisutnih se uspostavlja čisti odnos volje do volje. To je uvek eksperiment (igra) i nikada produkt (konzerva), nikada produkcija kao prezentacija kao deo matriksa (kao deo predvidljivog, dosadnog, represivnog, ružnog, zlo(bno)g). I taj odnos je slobodan onoliko koliko izvodi izvesno kritičko delovanje kao atrakciju u zajedništvu, oslobođenu patetike okrivljavanja i samoviktimizacije. U takvom odnosu bez (estetizirane) hierarhije je moguće situacionirati nemoguće, na nivou individualnog doživljaja/iskustva, na nivou interakcije među telima i na nivou nevažnosti (nepostojanja) propisanih (ukazanih) pravila. /
Napuštanje zastupničke (predstavničke) logike (verovanja da će se za naše blagostanje pobrinuti neko drugi, dakle mazohizma) je neophodan korak procesa samoopunomoćenja. Izlaz iz teatra apsurda /
Iskrena kreativnost je nužno suludi čin, delovanje koje proizilazi iz shizofrenosti autentičnog stvaralaštva u preovlađujuće nekro okolnostima (biopolitičke ne-stvarnosti), a kada je kao takva osvešćena, shizofrenost suštinski omogućuje samoopunomoćenje koje se onda odvija tako unutar kako i izvan dominantnog (na prisili utemeljenog) socijalnog ustrojstva. „Istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže“ (Branko Miljković, Poeziju će svi pisati). /
Zar nije svako autentično stvaralaštvo način lomljenja/menjanja stvarnosti (šta god pod njom podrazumevali) i jedan oblik bivanja u dimenziji koja odstupa od realnog (ali ga prožima) i koja se ne tiče onoga za šta verujemo da je stvarno? /
Mi smo slobodni, ja sam rođen sasvim sam. Mene ne zanima kako izgledam. /
…………………
Ukoliko želite podržati Performans donacijom, upotrebite donje linkove.