Азбучна верзија текста је испод
Gradovi su istinski zaživeli kada su odlučili da zastanu. Suočavanje s trenutkom, istovremeno opštim i ličnim, ustvari sa samima sobom, da bi sadašnjost uopšte mogla da postane budućnost. Transparent Država je vlasništvo dece lucidno sažima ključni misaoni zaokret koji će to omogućiti.
Onim studentima koji ne ćute je uspelo da uzmu vreme kojeg navodno nemaju (Mašinerija nas stalno na razne načine ubeđuje da „nemamo vremena“) kako bi progovorili o njima važnim društvenim pitanjama. Studentska tribina o Generalštabu, održana 24.12.2024. u punom amfiteatru blokiranog Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, je bila jedan od izraza kreativnog duha koji je u tako moćnom obliku nastao zahvaljujući tome što se stalo da bi se pokrenulo.
Grupa studenata arhitekture, filozofije i primenjene umetnosti nas je udruženim snagama podsetila da je arhitektonska kompozicija Generalštaba jedna od modernističkih gradskih kapija Beograda — zamišljena je naime da kroz nju iz pravca (sada premeštene) glavne železničke stanice prođemo krećući se Nemanjinom ulicom prema Slaviji. Generalštab je zvanično spomenik kulture od 2005. godine, ali mu je nedavno entitet zvani vlast taj status poništio te tako omogućio njegovo potpuno rušenje. Studenti su naglasili da je taj čin bio neustavan to jest nezakonit.
Naglasili su još dve ključne stvari: da takav presedan otvara vrata autokratskom poništavanju pomenutog statusa bilo kom zaštićenom objektu u zemlji; da je urušeni Generalštab pre svega znak i simbol kolektivnog sećanja na bombardovanje Srbije i Crne Gore koje je 1999. godine izveo pakt NATO (a uvertiru priredio 1995. bombardovanjem Republike Srpske). Pakt koji je svojim oružanim delovanjem presudno doprineo postepenoj realizaciji radikalne kolonizacije javnog dobra. Iako je prekršio sve moguće međunarodne konvencije, za sada nije snosio nikakvu odgovornost, na primer u obliku materijalne odštete. A sve njegove članice se zaklinju u vladavinu prava, i pošto je imaju viška vole da je izvoze.
Ansambl objekata Generalštaba je realizovan kao urbana celina koja postiže efekat pokrenutog prostora. Arihitekta Nikola Dobrović je zgrade ukomponovao tako da kroz kvalitetne fasadne materijale, kontraste volumena i specifičnu skulpturalnost pričaju neku svoju priču (tumačenu na više načina). Na tribini je bio pomenut „antifašistički“ karakter njihovog (monumentalističkog) oblikovnog izraza. Ukoliko je prisutan a ne samo estetizovan, svakako je na samoj lokaciji uparen sa birokratskom dimenzijom komande nekadašnje armije SFRJ.
Neko iz auditorijuma je tokom debate pokrenuo pitanje jugoslovenstva povezanog sa najavljenim rušenjem i simbolikom zgrada, da li i šta one znače pripadnicima nekada konstitutivnih naroda Jugoslavije. Zanimljivo je da iz nekih njihovih stručnih krugova dolazi podrška očuvanju Generalštaba, dok u isto vreme članice NATO-a Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Makedonija (te BiH koja nije članica) u Ujedinjenim nacijama 17.12.2024. glasaju protiv Rezolucije o borbi protiv veličanja neonacizma, pri čemu su neke od njih 1999. ustupale svoj vazdušni prostor preletima bombardera sa zapada. Taj paradoks se lepo uklapa u običaj očuvanja markantnih građevina u uređenim evropskim gradovima, ali uvek kao praznih kulturnih ljuštura — u sklopu kulturne industrije (čitajte Adorna i Burdjea) kao lošeg opravdanja za džentrifikaciju — i nikada kao živih spomenika koji bi bili organski deo gradskog tkiva koga bi samoupravljale zainteresovane zajednice.
Studentska tribina o Generalštabu je dragocen doprinos širem osvešćivanju o ulozi javnog prostora tokom aktuelnog raspada kapitaloparlamentarizma. Anticipirale su ga 1968. beogradske studentske demonstarcije (usred socijalizma zasnovanog na stranim kreditima), ostao je neartikulisan tokom buke u modi devedesetih (od koje se nisu čuli retki glasovi koji su govorili o prividnosti nadolazeće korporativne sreće), da bi ga 2024/25. nezadrživo razobličila javna tihovanja i mnoge druge aktivnosti u sklopu blokada koje osnažuju i sutuiraju osvešćeno solidarno zajedništvo.
Samoorganizovanom praksom koja bi mogla da sledi možemo da odgovorimo na otvoreno pitanje daljeg opstanka. Sada prosto treba da na svaki način odbacimo pokušaje zidanja perverznih zdanja poput ponižavajuće kolonizatorove zamene za Generalštab i očuvamo ga zajedno sa drugim bombardovanim objektima, u obliku važnih memorijalnih mesta; zatim da ne dozvolimo sravnjivanje sa zemljom jedinstvenog kompleksa Beogradskog sajma (s funkcionalnošću koja i dan-danas s lakoćom može da gosti svetske izložbe) da bismo i dalje mogli tamo na veličanstvene sajmove knjiga; zatim da se pozabavimo histeričnim pokušajem uklanjanja starog savskog mosta; pa onda da vidimo šta se i po kojim zakonitostima dešava sa novoizgrađenom Ložionicom; pa da proverimo ko se i na osnovu čega poigrava bojom gradskih autobusa te sumanuto pokušava da ukine trolejbuse…
…i tako dalje, sve dok sasvim ne izađemo iz takozvane demokratije i sami ne uspostavimo neposrednu — baš onakvu kakvu upravo žive studenti i đaci u blokadi.
Нећу Хотел НАТО
Градови су истински заживели када су одлучили да застану. Суочавање с тренутком, истовремено општим и личним, уствари са самима собом, да би садашњост уопште могла да постане будућност. Транспарент Држава је власништво деце луцидно сажима кључни мисаони заокрет који ће то омогућити.
Оним студентима који не ћуте је успело да узму време којег наводно немају (Машинерија нас стално на разне начине убеђује да „немамо времена“) како би проговорили о њима важним друштвеним питањама. Студентска трибина о Генералштабу, одржана 24.12.2024. у пуном амфитеатру блокираног Архитектонског факултета Универзитета у Београду, је била један од израза креативног духа који је у тако моћном облику настао захваљујући томе што се стало да би се покренуло.
Група студената архитектуре, филозофије и примењене уметности нас је удруженим снагама подсетила да је архитектонска композиција Генералштаба једна од модернистичких градских капија Београда — замишљена је наиме да кроз њу из правца (сада премештене) главне железничке станице прођемо крећући се Немањином улицом према Славији. Генералштаб је званично споменик културе од 2005. године, али му је недавно ентитет звани власт тај статус преко ноћи поништио те тако омогућио његово потпуно рушење. Студенти су нагласили да је тај чин био неуставан то јест незаконит.
Нагласили су још две кључне ствари: да такав преседан отвара врата аутократском поништавању поменутог статуса било ком заштићеном објекту у земљи; да је урушени Генералштаб пре свега знак и симбол колективног сећања на бомбардовање Србије и Црне Горе које је 1999. године извео пакт НАТО (а увертиру приредио 1995. бомбардовањем Републике Српске). Пакт који је својим оружаним деловањем пресудно допринео постепеној реализацији радикалне колонизације јавног добра. Иако је прекршио све могуће међународне конвенције, за сада није сносио никакву одговорност, на пример у облику материјалне одштете. А све његове чланице се заклињу у владавину права, и пошто је имају вишка воле да је извозе.
Ансамбл објеката Генералштаба је реализован као урбана целина која постиже ефекат покренутог простора. Арихитекта Никола Добровић је зграде укомпоновао тако да кроз квалитетне фасадне материјале, контрасте волумена и специфичну скулптуралност причају неку своју причу (тумачену на више начина). На трибини је био поменут „антифашистички“ карактер њиховог (монументалистичког) обликовног израза. Уколико је присутан а не само естетизован, свакако је на самој локацији упарен са бирократском димензијом команде некадашње армије СФРЈ.
Неко из аудиторијума је током дебате покренуо питање југословенства повезаног са најављеним рушењем симболиком зграда, да ли и шта оне значе припадницима некада конститутивних народа Југославије. Занимљиво је да из неких њихових стручних кругова долази подршка очувању Генералштаба док у исто време чланице НАТО-а Словенија, Хрватска, Црна Гора и Македонија (те БиХ која није чланица) у Уједињеним нацијама 17.12.2024. гласају против Резолуције о борби против величања неонацизма, при чему су неке од њих 1999. уступале свој ваздушни простор прелетима бомбардера са запада. Тај парадокс се лепо уклапа у обичај очувања маркантних грађевина у уређеним европским градовима, али увек као празних културних љуштура — у склопу културне индустрије (читајте Адорна и Бурдјеа) као лошег оправдања за џентрификацију — и никада као живих споменика који би били органски део градског ткива кога би самоуправљале заинтересоване заједнице.
Студентска трибина о Генералштабу је драгоцен допринос ширем освешћивању о улози јавног простора током актуелног распада капиталопарламентаризма. Антиципирале су га 1968. београдске студентске демонстарције (усред социјализма заснованог на страним кредитима), остао је неартикулисан током буке у моди деведесетих (од које се нису чули ретки гласови који су говорили о привидности надолазеће корпоративне среће), да би га 2024/25. незадрживо разобличила јавна тиховања и многе друге активности у склопу блокада које оснажују и сутуирају освешћено солидарно заједништво.
Самоорганизованом праксом која би могла да следи можемо да одговоримо на отворено питање даљег опстанка. Сада просто треба да на сваки начин одбацимо покушаје зидања перверзних здања попут понижавајуће колонизаторове замене за Генералштаб и очувамо га заједно са другим бомбардованим објектима, у облику важних меморијалних места; затим да не дозволимо сравњивање са земљом јединственог комплекса Београдског сајма (с функционалношћу која и дан-данас с лакоћом може да гости светске изложбе) да бисмо и даље могли тамо на величанствене сајмове књига; затим да се позабавимо хистеричним покушајем уклањања старог савског моста; па онда да видимо шта се и по којим законитостима дешава са новоизграђеном Ложионицом; па да проверимо ко се и на основу чега поиграва бојом градских аутобуса те сумануто покушава да укине тролејбусе…
…и тако даље, све док сасвим не изађемо из такозване демократије и сами не успоставимо непосредну — баш онакву какву управо живе студенти и ђаци у блокади.