Grad je strukturni zapis emocionalnog, zapis koji se menja dovoljno sporo da ga se u različitim fazama jednog ljudskog života može čitati kao skoro jednakog. U urbanističku osnovu grada umeštaju se raznovrsne arhitekture i enterijeri kao odraz, ali i kao živa manifestacija kolektivnog (ne)svesnog njegovih stanovnika. Videti, čuti i osetiti ga možemo dok u hodu ili tokom vožnje opažamo i posmatramo slike bezbrojnih međuprostora – onoga nedefinisanog i nestalnog što nastaje na ukrštanju i u prelivanju jednih definisanih prostora u druge, slike koje u našoj percepciji istovremeno nastaju i nestaju, kao slojevi vizuelnog i soničnog koji iznova i iznova provociraju izvesni doživljaj kao našu živu vezu sa okolinom.
Grad kao složeno čvorište, u materijalnom i nematerijalnom smislu, podseća da su odgovori na pitanja onoga što zovemo društvom, državom, društvenim uređenjem ili sistemom jednostavni, ali ne i jednoznačni niti očigledni – treba se „potopiti“ kako u prostornu apstrakciju, tako i u sasvim stvarne situacije koje grad generiše da bismo ih naslutili i da bismo razumeli njegov ambijentalno-situacijski govor (koji je neprevodiv u blebetavi masmedijski narativ).
Ulice, trgovi, parkovi i raskrsnice su ambijenti raznovrsnih situacija (bilo da ih otkrivaju ili skrivaju) u kojima imamo jedinstvene prilike, ukoliko smo za to otvoreni, da ugledamo i sagledamo sebe u mnoštvu (doslovno ili fiktivno), da promislimo/doživimo vezu između individualnog i zajedničkog i da u tom procesu prepoznamo svoju moć. Kao deo gradskog mozaika uvek doprinosimo njegovom karakteru, kako umeštajući se u postojeće međuljudske tokove (ili se pak iz njih izuzimajući) tako i uspostavljajući neka nova zajedništva.
Preko puta novobeogradskog tržnog centra „Ušće“, pored Brankovog mosta, nalazi se Staro sajmište. Tokom okupacije u Drugom svetskom ratu taj reprezentativni komercijalni kompleks postao je sabirni centar za odstranjivanje nepoželjnih indvidua, po merilima i metodama nemačkog imperijalizma. Okupator je (u saradnji sa lokalnim kolaborantima) dotadašnji prostor za međunarodne sajmove najnovijih industrijskih i tehnoloških dostignuća pretvorio u koncentracioni logor. Simbolika promene namene prostora je fascinantna koliko i zloslutna. Upravnici logora su ljude, one koje nisu odmah usmrtili, slali na okolne lokacije za masovno ubijanje – na stratišta u Jajincima, Jabuci, na Bežanijskoj kosi i Ostrovačkoj adi – ili u nemačke logore smrti, uključujući Jasenovac, najpoznatiji kolaboracionistički logor na Balkanu. Govorimo o desetinama hiljada usmrćenih, sa svešću da svako prebrojavanje u ovakvim slučajevima govori pre svega o monstruoznosti počinitelja i njihovom uspehu da živote, karaktere i tela svedu na brojeve i šifre, da do savršenstva dovedu upravljanje ljudima (koje se dan-danas izvodi prvenstveno administrativnim putevima).
U Savamali na drugoj strani Save – niz koju su, setimo se, plutajući stizala tela usmrćenih jasenovačkih logoraša, dok je Dunav za to vreme donosio žrtve mađarskog okupatora – u sklopu rastućeg naselja Beograd na vodi nikao je tržni centar „Galerija“. Tako je na prostoru Sajmišta moguće osetiti veliki kontrast i izvesnu napetost između ovog ključnog memorijalnog gradskog toponima i pomenutih kupoprodajno-zabavnih lokacija koje na prvi pogled oličavaju suštinu trenutnog društvenog uređenja, a u stvari maskiraju njegovu dehumanizacijsku dimenziju. Usred ovog kontrasta, kada odemo na samu lokaciju – do spomenika ili do sačuvanih betonskih stubova logorske ulazne kapije – i izložimo se suncu, košavi ili kiši te neizbežnim zvucima grada, možemo naslutiti ili osetiti protivrečnost onoga što danas obično nazivamo demokratijom.
Kada se tamo zaustavimo i iskoračimo iz takozvanog svakodnevnog tempa (često verujemo da smo primorani da sa njim budemo usklađeni) ući ćemo u bezvremensku zonu, u fikciju koja, uprkos nesumnjivo zahtevnoj faktografskoj pozadini, nije fabulativog, već kontemplativnog karaktera. Ona nastaje isključivo na osnovu ličnog angažmana, samo na osnovu činjenice da smo se postavili u međuprostor (meta-prostor) nastao na ukrštanju tako različitih (ali ne i raznorodnih) fenomena kao što su logor i tržni centar. Izaći ćemo iz grada kao mašine za rad i stanovanje i ući u onu njegovu intimnu dimenziju koja uvek prebiva u nama, koja je deo nas i čiji smo mi deo. Jedino tako, kada se isključimo iz stvarnosti da bismo u nju svesno ušli, kada zakoračimo u paralelnu a ništa manje realnu dimenziju, shvatićemo ili ćemo se prisetiti gde smo zapravo, lokalno i globalno. Moći ćemo u ovom slučaju osvestiti banalnu vezu između ustrojstva monopolske trgovine i koncentracionih logora, između kolonizacije (koja se oduvek zasnivala na ljudskim žrtvama) i ograničavanja slobode (porobljavanja) koje se iznova radikalizuje, ovoga puta u vidu pokušaja uvođenja sanitarne i biotehnološke diktature. Moći ćemo sagledati svoje mesto u toj konstelaciji, ali ne samo kroz racio, već pre svega kroz čulne (psihosomatske) senzacije.
Ključna reč je izbor. U tržnom centru ili online izabrali smo i kupili patike, film koji ćemo pogledati i ručak koji ćemo pojesti. Na parlamentarnim izborima, koji su predstavljeni kao osnova demokratije a ustvari su, gle apsurda, njen istovremeni početak i kraj, svake četiri godine možemo birati (unapred ponuđene) ljude i grupacije koji bi trebalo da zastupaju naše interese u okvirima zvanim država i lokalna samouprava. I dok kupovinom patika stičemo potrošačko pravo na reklamaciju, u ovom drugom slučaju ostajemo samo na nivou potrošača koji popunjava anketu zaokruživanjem jednog od nekoliko ponuđenih odgovora. Izabrali smo patike, izabrali smo neke ljude koji bi trebalo da zastupaju naše interese u svetloj budućnosti. U stvari smo dali određeni novčani iznos za robu koju smo želeli i uložili svoju energiju u potvrđivanje otuđenog i represivnog sistema upravljanja koji sebe naziva vladavinom ljudi. Ipak, između potrošačkog izbora i biranja predstavnika naroda postoji razlika: u patikama je moguće uživati.
A te patike mukotrpno je sastavila vojska vijetnamskih proletera, i taj Vijetnam su Sjedinjene Američke Države, sećamo se, svojevremeno devastirale. Dok sam 24. aprila 1999. godine odlazio iz Beograda u Ljubljanu, padale su bombe NATO pakta, čija je članica danas i Slovenija. „Još samo par godina za nas“ pevali smo pre toga zajedno sa „Ekatarinom Velikom“ i tako je i bilo. „Više nema sumnje da su sile koje su nas istjerale iz naših domova izvojevale globalnu pobjedu,“ zapisuje dvadesetak godina kasnije Mira Furlan u svojoj knjizi Voli me više od svega na svijetu.
Bombardovanje je čest i važan sastojak kolonizacije. Od Vardara pa do Triglava sada možemo posećivati klonirane tržne centre koji nam pre svega nude jedne te iste monopolne zapadne proizvode, po pravilu proizvedene na navodno siromašnom (iako po resursima prebogatom) Jugoistoku planete (Jugoistok je tu relativan pojam jer ga tako zovemo u odnosu na ono što inače nazivamo Zapadom). Da li je pomenuto bombardovanje „demokratizovalo“ ovu sredinu? Jeste, ukoliko je doprinelo utvrđivanju modela stranačkog predstavništva. A stranačko predstavništvo nije ništa drugo nego način da se dugoročno osigura nepotizam na kome počiva takozvani demokratski model („slobodnog“ tržišta) kojeg u središtima imperije smelo nazivaju vrhuncem, pa čak i krajem, razvoja ljudskog društva. Takozvana vladavina prava je jednostavan izum koji nevešto prikriva nepotističku i korporativnu suštinu uređenja koje zahteva da se posle zaključenih izbora jednostavno pomiriš sa sudbinom i bezpogovorno izvršavaš nove i nove ukaze nametnute od strane trenutno vladajućih (vidljivih ili nevidljivih) interesnih grupacija.
„Samo četvoro prisutnih nije se slagalo s tim, tri psa i mačka, za koju se kasnije otkrilo da je glasala za obe strane.“
Posmatrana sa vedrije strane, ova Orvelova rečenica iz njegove Životinjske farme može ukazivati na to da je izlaz iz bezizlaznosti teatra apsurda koga nazivamo demokratijom jedino i samo tamo gde dolazi do otkazivanja poslušnosti, do izvesnih preloma vladavine prava (koja to kvalitativno nisu i ne mogu biti sve dok su standardizovana, kodifikovana, pisana i upravljana odozgo). Ne zaboravljamo da je upravo vladavina prava omogućila, legalizovala i finansirala koncentracione logore (pa i one „vaspitne“ kao što je bio golootočki) odnosno masovno ubijanje. Zar upravo vladavina prava u Evropskoj uniji ne omogućava sve radikalnije kršenje do nedavno ustavno zagarantovanih sloboda (kretanja, samoodlučivanja o prihvatanju predloženog medicinskog tretmana itd.) kao i, na primer, aktuelni histerično isključujući odnos prema svemu što je rusko (šta god jedna nacionalna odrednica značila) u zajednici koja se na sva usta hvali svojom nediskriminatornošću?
Ali prava koja vladaju, što je već oksimoron po sebi, lako prerastaju u farsu. Prava nesumnjivo možemo razumeti kao neotuđiva, ali ne u okviru državnog kanona, odnosno policijskog reda (kako ga u smislu koncepta pokoravanja za potrebe očuvanja klasnog uređenja opisuje Žak Ransijer), već u kontekstu očuvanja svestranosti integriteta bilo kog pojedinca u prostoru u kome žive mnogi drugi pojedinci i u kome je politika stvar razmene, stalnog dogovaranja i usklađivanja u odsutnosti represivne hijerarhije, dakle nešto sasvim drugačije od onoga kako danas najčešće doživljavamo politiku (tj. ono što se tako imenuje). Jer, kao što je primetio Spinoza, „mačka nije dužna da živi po zakonima lavlje prirode“.
Osnovna osobina onoga što zovemo demokratijom je da nema puno veze sa svešću o važnosti naše stalne aktivnosti oko pitanja zajedničkog, pa smo zato i izmislili pojam aktivizam koji valjda treba da nadoknadi delovanje koje sami ne praktikujemo, već ga (umesto nas?) izvode oni koje zovemo aktivistima. Manjak svesti o sopstvenoj moći tako stvara utisak da imamo malobrojne aktiviste i takođe malobrojne menadžere, dok su oni mnogobrojni, odnosno svi ostali, samo potrošači u teatru apsurda, svedeni na neartikulisanu (nečujnu, nevidljivu) masu podvrgnutu vladavini (prava).
Postati čujan i vidljiv, angažovan (u smislu samoinicijativnosti i samoorganizacije u kojoj se daje prostor željama i potrebama svih), čini razliku koja znači politizaciju življenja. Sloboda nastaje iz angažovanosti kao političkog koje je oslobođeno policijskog.
Demokratiju karakteriše permanentna pasivnost njenih podanika, dok je uslov za takozvanu direktnu demokratiju živost njenih kokreatora. Kada govorimo o nekrokapitalizmu (trenutnom stanju sistema u kome smrt dominira nad životom, kako u paradigmatskom tako i u sasvim konkretnom smislu, u vidu stalne neizvesnosti, raznih egzistencijalnih pretnji i psihoza) govorimo zapravo o deficitu aktivnog učešća (autonomnih) pojedinaca u rešavanju svih pitanja koja se tiču (lokalne a onda i šire) zajednice i kolektiva u koje su uključeni (proizvodnih, stambenih, umetničkih i drugih). Tamo gde postoji artikulisan otpor korporativnom nasilju (kao što je na primer samoorganizovana odbrana zemljišta i prirodnih resursa u meksičkom Čiapasu) i gde se u zajednici izvodi horizontalno povezivanje, možemo videti veoma konkretne načine i rezultate aktivnog učešća i ulaganja u zajedničko dobro.
Biopolitičke zahvate koji su namenjeni nadzoru, pacifikaciji i utilizaciji stanovništva (svođenju na potrošače) moguće je izvoditi samo kada je dovoljno raširena pasivnost dovoljnog broja ljudi u otuđenoj zajednici koja je sve manje definisana kao državna, a sve više kao globalno-korporativistička (dakle kao radikalno komodifikovana, specistička, neokolonijalna). Aktivizam na tu pasivnost ne može efikasno odgovoriti sve dok je i sam samo još jedan „izam“.
Stvar, međutim, nije toliko u samom odgovaranju na izazove biopolitike, već u aktiviranju onih mehanizama koji afirmišu kolektivno a istovremeno čuvaju autonomnost svakog pojedinačnog izraza. Ne radi se o potrebi za samoupravljanjem kao (državnoj) ideologiji, nego, recimo to tako, kao organskoj praksi – praksi u koju se pojedinačna tela svesno umeštaju na način koji dozvoljava komunikaciju i razmenu sa drugim telima bez da bi im za to bio potreban bilo kakav legalistički okvir.
Kao što je telu potreban fizički trening, tako je telima koja učestvuju u samoorganizovanoj konstelaciji potrebno vežbanje koje uključuje isprobavanje mnogih znanja i proveravanje veština koje su, često, sistematski izbrisane ili uklonjene iz uobičajene dnevne rutine (uobičajene ukoliko je prihvatimo kao takvu), ili su pak deo onog segmenta života koji često smatramo golom zabavom ne opažajući pritom da je u srži zabave neretko upravo onaj kvalitet društvenosti koji može da obezbedi perspektivu (uslove) nehijerarhičnosti.
Pesma nas je održala moto je ovih prostora koji oličava nehijerarhičnost onih ritualnih praksi koje mogu, ali ne moraju biti povezane (i najčešće nisu), sa nekim definisanim oblikom umetnosti. Pod pesmom podrazumevamo svaki πoιησις koji odražava stvaralaštvo koje se realizuje kao telesni pokret/ples i kao samo pevanje, ali i u obliku propratnih aktivnosti koje podržavaju ritualnu praksu – to su bilo kakvi oblici kreiranja atmosfere, prostora i ambijenta u kome se takva praksa izvodi. Pesma kao kolektivni čin oslobađa ili, tačnije, artikuliše ono što biopolitika ne uspeva da suzbije: slobodu stvaralaštva koja može afirmisati slobodu odlučivanja o sopstvenoj umeštenosti u (bilo koju i kakvu) situaciju, te mogućnost kokreiranja situacije zajedno sa svima prisutnima. Praksa veselih otpora koju povremeno možemo primetiti na raznim stranama sveta, kao i u raznim otporaškim akcijama i kontekstima, zasniva se upravo na moći pesme (u njenom gore opisanom značenju).
Biopolitičke mere su baš zbog velike mobilizatorske moći pesme (kao oličenja živosti, odnosno izmicanja stalno prisutnim uticajima dominantne ekonomije koji razgrađuju svako zajedništvo jednakih) podrazumevale zabranu okupljanja i zabava. Taj osavremenjeni oblik aparthejdske prohibicije imali smo priliku da osetimo na sopstvenoj koži. Ali suzbijanje živosti unutar našeg demokratskog sistema uvek deluje i protiv njega samog, pa on tako trpi izvesna oštećenja koja pokušava da popravlja u hodu, iako ne uvek uspešno.
Estetizacija je ključni mehanizam koji obezbeđuje prilično nesmetano funkcionisanje sistemskog teatra apsurda. Estetizuje se praktično sve, pa tako nailazimo na ponekad zapanjujuće kontraste između logike prodaje (bilo čega i svega) – koja se u velikoj meri oslanja na (wanna be) privlačnu ambalažu, što Volfgang F. Haug naglašava u svojoj Kritici robne estetike, a Robert Kurc u knjizi Svet kao volja i dizajn – i stvarnih čovekovih potreba koje često nemaju ničeg zajedničkog sa sveprisutnim reklamnim sadržajima.
Estetizacija je itekako prisutna i u reklamnim kampanjama za potrebe stranačkih izbora, te su tako same „političke“ opcije zapakovane u audiovizuelne prezentacije i kao takve se nude na isti način kao što nam se nudi roba na policama supermarketa. Estetizacija jamči prividnost naših izbora (robe ili političara). Iz iskustva, naime, znamo da određena roba više odgovara onome kako je predstavljena na svom omotaču, druga manje, a neka uopšte ne.
Efekat fatamorgane, koji ambalaža u svakom slučaju proizvodi, garantuje (ili bar povećava) prodaju, te tako prodavcu obezbeđuje zaradu. Da bi na ovaj način zasnovano profitiranje bilo efikasnije, uvek ga je potrebno obezbediti pomoću određene represije koja je kompatibilna s korporativnim modelom, odnosno njegov je sastavni deo. Postoji, međutim, razlika između dominantnog i mikroprodajnog načina razmene dobara, koji je širom sveta podvrgnut stalnim korporativno-državnim pritiscima o čemu svedoče i nedavni protesti beogradskih pijačnih radnika.
Teatar apsurda je moguć zahvaljujući čudnom hibridu represije i prividne slobode izbora. I jedna i druga su ulepšane tako da njihova stvarna lica često nisu vidljiva na prvi pogled.
Osvestiti sveprisutnost estetizacije znači osvestiti činjenicu da postoje mogućnosti organizacije življenja koje ne potpadaju pod uticaj panoptikona.
Kao što privid slobode izbora utvrđuje teatar apsurda, tako svaka naša odluka da izaberemo izvesne manje uobičajene mogućnosti, puteve i načine egzistencije može voditi ka izlazu ili izlazima iz tog pozorišta. Birati je svakako moguće sa svešću o kvalitetu sadržine koju biramo, njeno estetsko svojstvo je samo po sebi neutralno, dok je pitanje učinka estetizacije uvek pitanje iskrenosti veze između spoljašnjosti i unutrašnjosti objekta ili subjekta izbora.
Estetizacija je u službi zavođenja, osvajanja, pridobijanja naklonosti i savezništava, a uvek je upitno čemu je neko savezništvo namenjeno, odnosno da li služi utilitarnoj ili neutilitarnoj („beskorisnoj“) nameni. O zavođenju govorimo onda kada je u igri eros, bilo kao potencijal ljubavi ili njenog (patološki) izvrnutog oblika (kao u slučaju potrebe prividnih predstavnika da budu masovno voljeni ili u slučaju korporativnog marketinga koji automatski briše neprijatnu pozadinu oglašavanih proizvoda i usluga). Kroz optiku biranja, koje je itekako biološki/životno važno (skoro svakog trenutka nešto biramo i donosimo neku novu odluku), možemo osvestiti značaj fenomena ljubavi. A njena suština je bezuslovnost, moguća je samo u odsustvu vladavine korisnosti.
Iz perspektive bezuslovne ljubavi je ono što obično zovemo demokratijom u najmanju ruku ograničavajuće jer je zasnovano na bezbrojnim klasifikacijama, sistematizacijama i preprekama (od itekako fizičkih, kao što su nekada bili kineski i berlinski, a sada izraelski zid u Palestini, američki na granici sa Meksikom i žiletske žičane ograde na jugoistočnim granicama EU, do elektronskih sistema za identifikaciju ljudi i nečovečjih životinja koji zadiru u slobodu kretanja – pomislimo samo na činjenicu da su i dan-danas potrebne vize i ostale dozvole za bivanje u većini krajeva ovog sveta).
Sloboda je iz perspektive bezuslovne ljubavi moguća odmah, sada i ovde.
Ako je sloboda uvek najpre sloboda pojedinca, onda je sloboda u zajednici nužno multitudna: to pre svega znači da pojedinac sa mislenošću i delovanjem sužnja ne može stvarati uslove za slobodu, odnosno doprinositi slobodnom okruženju u okviru zajednice; tek je sa individualnim oslobađanjem (koje se uvek izvodi bez obzira na spoljašnje okolnosti) moguć nastanak mreže slobodnih pojedinaca (nehijerarhične zajednice, uređenja).
Pitanje slobode nije teško. Napor je potreban za izlazak iz komforne zone u kojoj smo obično delić beživotnog mehanizma onoga što zovemo demokratija. Napuštanje udobnosti uključenosti podrazumeva preuzimanje pune odgovornosti za sopstveno življenje tu i sada, što znači i oslobađanje od potrebe da nas neko zastupa. To je istovremeno izazov u smislu izumevanja i oživljavanja onih načina povezivanja koji se ne zasnivaju na otuđenom upravljanju. Izlaz iz zastupničke (predstavničke) logike (vere u to da će se za naše blagostanje pobrinuti neko drugi) je neophodan korak u procesu samoopunomoćenja.
Izaći iz teatra apsurda znači prestati biti deo publike. Prestati biti glumac kome je na audiciji dodeljena uloga i koji zauvek ostaje interpretator podređen nekom scenariju i režiji, dopustiti sopstvenom telu da glasno progovori upravo onda kada navodno nije pravo vreme da se govori naglas, ne sledeći pri tom neki pretpostavljeni i utvrđeni kanon. Prestati biti posmatrač i postati izvođač, performer – neko ko svoj život živi autentično i autonomno, što uvek znači i radosno, osloboditi se dominantnog narativa, prekoračiti pravilo.
U slobodi je vladavina nužno svedena na upravljanje samim sobom (ovladavanje sebe) jer je svaka druga, pa tako i „vladavina demosa“, isključujuća. Ova fraza estetizuje poimanje ljudstva svođenjem na pitanje upravljanja (banaliziranjem individua na takozvane ljudske resurse) i tako opravdava parlamentarizam kao vid administrativnog autoritarizma. Demos je publika koja ničim ne upravlja (ako izuzmemo njenu glasačku ulogu koja utvrđuje status quo), već samo (dok može) kupuje ulaznice za teatar apsurda. Napustiti to ustrojstvo znači preusmeriti moć u osnaživanje sebe u mreži slobodnih, mreži bez centra i bez gospodara.
…………………
Tekst je nastao na poziv beogradske organizacije Kiosk.
Ukoliko želite podržati Performans donacijom, upotrebite donje linkove.